Aristotelova estetika 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 20 | Nivo: Filozofski fakultet u Nišu

Aristotel se 335/4.vraća u Atinu i osniva vlastitu filozofsku školu u Likeju. Škola je bila poznata pod nazivom Peripatos, a njeni članovi su po običaju i u skladu sa nazivom škoje šetajući gore-dole raspravljali o filozoskim problemima među kojima se estetika , kroz Aristotelovu Poetiku, pojavljuje kao dominantna disciplina i sveobuhvatna za sva filozofska istraživanja. Likej je, zaista, bio univerzitet ili naučni institut, opremnjen bibliotekom i nastavnim kadrom, sa redovnim predavanjima, tako da slobodno možemo dati sebi za pravo da kažemo da je Aristotel utemeljivač i vizionar, koji je svoje veliko delo ostavio u amanet i današnjoj Evropi, koja kao što svi znamo počiva upravo na nasleđu antičke Helade.
A R I S T O T E L O V A E S T E T I K A
2.1 POJAM LEPOG KOD ARISTOTELA
Aristotel razlikuje lepo od onog što se samo sviđa. Na primer, u jednom spisku zbirke „Problema“ on suprostavlja pomno dopadanje estetičkom odbiru, razlučujući tako istinsku objektivnu lepotu od «lepote» koja je samo predmet poželjnosti. Isto tako, on „Metafizici“ kaže da i matematičke nauke nisu potpuno lišene lepog. Dakle, za njega lepo ne može da bude tek dopadljivo, ono što je ugodno za čula. Kod Aristotela primetan je jedan problem u razlikovanju lepote i dobra. Naime ova dva pojma kod njega su vrlo često u simbiozi ali vrlo često i oprečni jedan drugom.
Dalje objašnjenje ili određenje – i to ono koje znatno više kazuje nalazi se u „Metafizici“ u odlomku 1078a 36-b, gde Aristotel veli da „glavni oblici lepote jesu red sklad i određenost“. Upravo posedovanje ta tri svojstva dodeljuje matematici određenu dijagnostičku vrednost u odnosu na lepe predmete. Izgleda da je i sam Aristotel bio svestan toga da na tom mestu nije baš sa svim jasan, pa da zbog toga u produžetku obećava mnogo razumljivije razmatranje; međutim ispunjenje tog obećanja, ako je ono ikada ispunjeno nije u suštinskom smislu doprlo do nas. Slično tome Aristotel u „Poetici“ (Poetika – Aristotel; o pesničkom umeću 1450b 40-41; august cesarec, Zagreb 1983, strana 22) Kaže da „lepota jeste u redu te da bi živo stvorenje bilo lepo, u razmeštanju njegovih delova mora biti ispoljen nekakav red, a ono samo mora da poseduje i određenu veličinu, ni suviše veliko ni suviše malo, jer Aristotel kaže da je sredina vrlina, a u krajnostima se ne može istinski spoznati lepo, to mesto bi se dakle, podudaralo, manje- više, s'određenjem koje je dato u „Metafizici“ a iz njega bi proizilazilo da je lepo objekt posmatranja a ne želje“.
Zanimiljivo je zabeležiti da Aristotel u „Poetici“ (1449a 32-34) za predmet komedije označava smešno koje je deo ružnog. (Smešno je „neka pogreška i rugoba koja ne donosi bol ili štetu“). To bi zančilo da se ružno može upotrebljavati u umetničkom delu u koliko je podređeno celokupnom učinku međutim, Aristotel ne razmatra izričito odnos ružnog i lepog, niti se bavi pitanjem u kojoj meri „ružno“ može postati sastavni element lepog. Kako dodaje Kant lepa umetnost svoju izuzetnost pokazuje upravo u tome što ona kao lepe opisuje i one stvari koje bi u prirodi bile ružne ili neugodne („Kritika moći suđenja“ - I. Kant BIGZ- Beograd 1975 strana 196).

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]